Crnobog

Crnobog je, kao što mu samo ime kaže, crni bog Slovena – bog noći, haosa i zla. Sloveni su verovali da od ovog boga potiče sve što je zlo, pa je Crnobog, od svih ostalih bogova, bio najmanje naklonjen čoveku. Najviše podataka o Crnobogu daje nam Helmold. U jednom od svojih spisa on tvrdi :„Sloveni imaju jedan čudnovat običaj. Na gozbama oni se svi obređuju jednim peharom, uz koji izgovaraju i neke reči, rekao bih, ne radi molitve, već radi proklinjanja u ime svojih bogova: dobra i zla; veruju, da sve što je dobro dolazi od dobroga boga, a zlo od rđavoga. I tako oni i zovu to božanstvo na svome jeziku Crnobog.” Naši preci su, dakle, smatrali da je uloga jednog od njihovih bogova da izaziva nesreću, a iz navedenog se vidi da su i oni sami koristili pomoć ovog božanstva za izazivanje nesreće (ritual proklinjanja). Nesreća je Slovenima mogla doći u raznim oblicima: kao zima, glad, beda, bolest ili naprosto splet nesrećnih okolnosti, a za sve ovo bio je zadužen Crnobog. Polazeći od činjenice da zima i mrak izazivaju neprijatnosti u njihovim životima, Sloveni su postulirali jedan entitet koji je bio vezan za ove pojave. Crnobog, Černobog ili Čert tako je postao zimsko božanstvo i bog mraka, strašno biće koje svet zavija u crno. Ipak, ne treba smetnuti s uma da su Sloveni delovanje Crnoboga smatrali nužnim i da je, zbog toga, Černobog bio poštovan kao i ostali bogovi. Nijedan od izvora o slovenskoj mitologiji ne smatra Čerta nižim božanstvom i, bez obzira na to što je proglašen uzrokom svih nesreća, on se smatra jednakim ostalim bogovima slovenskog panteona. Sve ovo znači sa su naši preci smatrali da i nesreće dolaze od njihovih bogova tj. da i zima, glad, smrt i bolesti imaju svoj božanski uzrok (bio on Čert ili Morana). A ono što dolazi od bogova svakako treba poštovati. Iz ovoga vidimo koliko se paganski pogled na svet razlikuje od onog hrišćanskog, jer hrišćanstvo zemljski život smešta u takozvanu dolinu suza, dok je za paganina život, bio on srećan ili nesrećan, jedna božanska pojava.
Iako stara slovenska vera nije imala odlike dualizma, istraživači slovenske mitologije su nasuprot Crnobogu postavili jedno božanstvo suprotnih karakteristika – Beloboga. Belobog je kao princip svetlosti i dobrote trebao da predstavlja suprotnost Crnobogu, odnosno, onu silu koja uravnotežuje njegovo negativno delovanje. Da bi dokazali svoju tezu o postojanju dualizma u slovenskoj mitologiji, oni su tvrdili da postoje mesta čija se imena mogu dovesti u vezu sa Belobogom. Neka od tih mesta su Belbuch u Pomeraniji, Belobozice u Češkoj kao i Bialobože i Bialobožnica u Poljskoj. Ipak, kako tvrdi Luj Leže, ime Beloboga ne nalazi se ni u jednom autentičnom spomeniku slovenske kulture. Neki slovenski mitovi, kao što je mit o kreaciji spominju Beloboga. Međutim, ne možemo biti sigurni da ovaj mit potiče iz prethrišćanskog perioda. Pomenuti mit govori o tome kako su za stvaranje sveta bili zaduženi Crnobog i Belobog koji su, zajedničkim snagama, doveli ovu kreaciju do savršenstva. Iako su se tokom stvaranja sveta pomenuti bogovi sukobljavali, upravo su njihove suprostavljene delatnosti uzrokovale da Univerzum bude ovakav kakav jeste. Postoji još jedno dualističko shvatanje koje proglašava Černoboga bogom tamne polovine godine, kome nasuprot stoji Belobog kao vladalac svetle polovine godine. Vladavina Beloboga počinjala je, prema ovom shvatanju, od zimske kratkodnevnice, dok je Čert počinjao da vlada prirodom od letnjeg solsticija. Sama zimska kratkodnevnica predstavljala je dan sukoba ovih dveju suprostavljenih sila i na taj dan je Belobog odnosio pobedu. Ove verovanje moglo je imati porekla u autentičnoj slovenskoj veri budući da su svi ostali paganski narodi shvatali ovaj datum na sličan način.
Spomenuli smo već da u izvorima o staroj slovenskoj veri nema ni reči o rodbinskim vezama božanstava. Ipak, pisac Udarca ruskih Bogova, Vladimir Aleksejevič Istarhov navodi da je Crnobog imao svoju životnu saputnicu, kozu Sedunju sa kojom je dobio sina Vija. Iako Istarhov ne navodi mit koji govori o ovoj rodbinskoj vezi možemo zaključiti da se i ovde radi o nekoj legendi iz perioda posle prihvatanja hrišćanstva jer upravo je hrišćanstvo rogate životinje, posebno jarčeve, povezivalo sa zlim silama.
Kako god shvatali Černoboga, treba zapamtiti je da nijedan paganski sistem, pa ni onaj slovenski, ne sadrzi u sebi dualizam. Mnogoboštvo, kao osnovna odlika paganskih religija nikad u sebi ne može sadržavati učenje o jednom jedinstvenom načelu ili pak, učenje o dva takva načela. Zbog ove činjenice je, recimo, sistem Wicce, tipičan produkt novog doba jer ova vera operiše sa dva prinicipa- muskim i ženskim, odnosno, Bogom i Boginjom. Slovenski neopaganizmam takođe postulira samo jednog boga (nekad je to Rod a nekad Dažbog) koji predstavlja osnovno načelo Univerzuma. Takva vizije kosmosa nije postojala u doba autentične slovenske vere kao ni podela na dobro i zlo božanstvo. Ovakva podela mogla je doći samo pod uticajem hrišćanstva, u okviru kojeg postiji dualizam dobra i zla, čiji su nosioci, na višem nivou Bog i Satana a na nižem -anđeli i demoni.