Izgubljeni svetovi

U lovu na jednoroga – iz predgovora Džona Haua

„... Svet je vrlo prostran, a njegova prošlost još prostranija – i puna
izgubljenih svetova. Šta je to svet i kako biva izgubljen? Ako u povesti
možemo naći ikakvih naznaka, onda je čovečanstvo stvaralo svetove iz
zametka gradeći ognjišta i u čudu gledajući zvezde. Novi svetovi
smenjivali su stare, znanje je sticano i gubljneo. Sa svakim novim
ljudskim bićem rađa se novi svet, i sa svakim po jedan svet umire. Vaš
svet nije isti kao moj i, mada nam je možda mnogo šta zajedničko – svaki
je svet jedinstven.
Kako znamo da su činjenice tačne? Povest nije nužno ono što se dogodilo,
češće je to ono što je neko rekao da se dogodilo. Gde god je to bilo
moguće trudio sam se da se držim najverodostojnijih činjenica. Bilo da
sam birao pograšno, ispravno, ili negde između, odabrao sam ono što se
meni činilo najbolje. Suština istorije je da se sakupe delići, da se
iskopaju ispod zemlje, pronađu u starim pričama i pismima. I naročito, u
tome da se ti delići sastave, čak i ako svaki pripada nekoj drugoj
slagalici.
Postoje dve vrste izgubljenih svetova: oni izgubljeni u vremenu,
pokopani i zaboravljeni, kao što je Mohendžo Daro, i oni koji žive u
mašti, od Atlantide do Kamelota. Prve možemo zvati stvarnima, jer u
njima su nekada postojale ulice kojima su prolazili ljudi. I ovi drugi
su stvarni, samo na drugi način; oni otelovljuju našu potrebu za
simboličnošću i smislom. Svi nam oni govore odakle dolazimo, telom i
duhom – poneki oboma.
Ova knjiga nije napisana da bi pružila konačne odgovore već da ispriča
priča, očaravajuće priče od kojih je sačinjena naša prošlost, bila on
astvarna ili izmišljena, da ponudi jedna skromna vrata ka tim svetovima.
Ono što od te prošlosti stvaramo, ono što nam ona može reći o nama
samima, beskrajna je priča, a ova knjiga je samo jedno majušno poglavlje
među bezbrojnima koja je čine. Nadam se da će vas ono podstaći da
čitate i ostala.“